Перформансе екстрактанта су одређене његовом структуром; да би ефикасно функционисао, органски екстрактант мора да испуњава два критеријума:
Молекул екстрактанта мора да садржи најмање једну функционалну групу способну да се веже са металним јонима и формира комплекс за екстракцију. Уобичајене функционалне групе укључују атоме као што су О, Н, П и С. Ови атоми поседују усамљени пар електрона и делују као донори електрона-који се помињу као координациони атоми. Атоми кисеоника су најчешће функционалне групе у екстрактантима;
Молекул екстрактора мора да садржи довољно дугачак угљенични ланац или бензенски прстен. Ове структурне карактеристике обезбеђују да су и екстрактор и добијени екстракциони комплекс лако растворљиви у органској фази док су умерено растворљиви у воденој фази. Међутим, претерано дуги угљенични ланци могу повећати вискозитет екстрактора или довести до његовог очвршћавања, чинећи га неприкладним за употребу. Типично, релативна молекулска маса екстратанта је у опсегу од 350 до 500.
