Енвиронментал Сциенце
Растварач који се користи у процесу екстракције. Потребно је да поседује способност селективног растварања одређених компоненти у течној или чврстој смеши. У случају течне{2}}течне екстракције, растварач такође мора бити нерастворљив или само умерено растворљив у раствору који се третира. Екстракција је уобичајена физичко-хемијска метода за пречишћавање отпадних вода. Када се екстрактор уведе у отпадну воду, процес мешања и{5}}преноса масе узрокује да се растворене супстанце (загађивачи) у води растварају у екстрактанту. Екстрактант се затим одваја од отпадне воде на основу разлике у густини; отпадна вода се пречишћава до одређеног степена, док се растворене материје (загађивачи) враћају из екстрактанта, што омогућава да се сам екстрактант регенерише и поново користи. Примери укључују обнављање фенола из фенолне отпадне воде и ланолина из отпадних вода-прања вуне коришћењем екстраката. Уобичајени екстрактанти укључују бензен, ксилен, лаки катран, бутил ацетат, трикрезил фосфат и изопропил етар.
Грађевинарство и грађевинарство
Растварач који се користи за постизање екстракцијске сепарације. Може се састојати од једне компоненте или мешавине више компоненти. Захтеви за екстрактанте који се користе у третману отпадних вода укључују: висок коефицијент расподеле за циљну супстанцу како би се смањила употреба екстраката и максимизирала ефикасност; нерастворљивост или ниска растворљивост у води ради смањења губитка екстраката; физичка и хемијска својства која се значајно разликују од оних у води-као што је изразита разлика у густини која омогућава одвајање засновано на гравитацији-или значајна разлика у тачкама кључања између растварача, воде и растворене супстанце како би се олакшало обнављање растварача дестилацијом или испаравањем; лакоћа опоравка и регенерације; добра хемијска стабилност; и не-токсичност, обезбеђујући да било која мала количина изгубљеног екстратанта не створи нову токсичну отпадну воду.
Процеси хемијског инжењерства
Односи се на хемијски реагенс који је способан да се веже са супстанцом која се екстрахује, узрокујући да се та супстанца пренесе у реагенс. Генерално, од екстрактанта се захтева да поседује висок капацитет екстракције (тј. висок коефицијент расподеле) за циљну компоненту у смеши и добру селективност екстракције (тј. висок фактор раздвајања). Поред тога, требало би да буде нерастворљив или слабо растворљив у раствору који се екстрахује, да има високу тачку кључања и тачку паљења, да показује високу термичку и хемијску стабилност, да поседује ниску корозивност и токсичност и да буде јефтин и лако доступан. Екстрактанти се могу састојати од једнокомпонентног-компонентног растварача или вишекомпонентне-мешавине растварача. Примери укључују употребу тетраетилен гликол етра, Н-метилпиролидона или сулфолана за екстракцију аромата из каталитичког реформата или хидрорафинисаног крек-бензина; употреба ди(2-етилхексил) фосфорне киселине (са керозином као разблаживачем и трибутил фосфатом као модификатором) за екстракцију уранијума из лужења уранијумове руде сумпорном киселином; и употреба трихлоретилена за декофеинизацију кафе. На основу својих својстава, екстракти се могу класификовати на: неутралне екстрактанте (нпр. алкохоли, кетони, етри, естри, алдехиди и угљоводоници); кисели екстрактанти (нпр. карбоксилне киселине и кисели фосфатни естри); хелатни екстракти (који су такође кисели екстрактанти који формирају хелатна једињења са циљним јонима док ослобађају јоне водоника); и екстрактанти на бази амина{21} (нпр. терцијарни амини и кватернарне амонијумове соли). Растварач који се користи за повратну екстракцију је познат као средство за скидање; чиста вода или водени раствори киселина, база или соли се обично користе за уклањање растворених материја из органске фазе.
